Prošle godine me u vreme novogodišnjih praznika pitao moj Profesor nemačkog da li imam za dete božićni kalendar. Hm… Rekoh, ne. Pita što. Objasnih da kod nas toga nema i da je naš Božić tek kroz nekoliko dana.
I baci me to pitanje, a još više moj odgovor, u debelo razmišljanje.
Ko sam ja ovde?
U mojoj porodici su se poštovali pravoslavni praznici i obeležavali su se kako dolikuje.
Vremenom je moja porodica počela zbog raznih okolnosti da smanjuje obim slavlja. I prijalo nam je.
I evo me sad ovde, među drugim kulturama, pravilima. I znam da ne želim da se moje dete oseća drugačije. Ionako jedan kalendar sa mnogo slatkiša ne može da poništi moju veru.
I tako od ove godine slavimo sve praznike. Ubacili smo čak i Meksikanski Dan Mrtvih posle odgledanog crtaća „Tajna Koko” (Coco, 2017 – animirani film).
Nego da vas pitam: jel sam ja sad manje Srpkinja i pravoslavna vernica? I ko sudi?